Медицина – у перу и речима писаца


Ова страница сајта доноси речи о медицини, али из једног другог угла, из књижевног угла. Листу књига, као и сажетке тих књига, које садрже утиске после прочитаног дела, можете прочитати у наставку странице, а можете нам и сами послати своје утиске који ће исто бити објављени на овој страници.
Ово је наш мали допринос корелацији између стручних предмета и српског језика и књижевности. Уколико смо вас заинтересовали, своје прилоге можете послати некоме од професора из сарадничког тима који ради на овом пројекту:
Радовановић Дорина
Љиљана Марковић
Наташа Арамбашић
Драга Давид

Листа књига које повезују науку са уметноћу, медицину са књижевношћу:

1. Давидова листа, Давид Менаш
2. Не наудити, Енри Марш
3. Без обдукције, Никола Бура
4. Лекари, Горан Милашиновић
5. Случај Винча, Горан Милашиновић
6. Будућност ума, Мичио Каку
7. Потомство, Горан Ћурчић
8. Марија Кири, Ева Кири
9. Чернобиљска молитва, Светлана Алексијевич
10. Пре него што заспим, Стивен Вотсон
11. Књига мртвих душа, Глен Купер
12. Разговори са умирућима, др Елизабет Киблер Рос
13. Гори Морава, Драгослав Михаиловић
14. Достојно јест, Владимир Манигода
15. Арзамас, Ивана Димић
16. Дах живота, Пол Каланити
17. Жабе, Мо Јен
18. Лузитанија, Дејан Атанацковић
19. Нови почетак, Тони Парсон
20. Адам, Хенри Ноумен
21. А планине одјекнуше, Хосеини Халед

  • Текстови Дорине Радовановић

 

  • Без обдукције, Никола Бураbez_obdukcije_v

Око питања да ли је Ибрахим Хоти, ходочасник из Дањана, са Косова, био такозвани “нулти” пацијент који је у тадашњу Југославију унео смртоносни вирус великих богиња, постоје и данас несугласице иако је прошло пуних 45 година. Ово, међутим, не мења чињеницу да је у пролеће 1972.године у Југославији забележена последња епидемија вариоле вере на територији Европе.
Нажалост, велики број аутентичних докумената, медицинске документације и историја болести заувек је уништено, делом због недостатка архивског простора, делом због бирократског начела о уништавању свих историја болести након десет година чувања, али делом и због неспремности тадашњих власти да у целости обелодане истину о драми која се тог пролећа одигравала у Србији и на Косову.
Према подацима до којих сам могла доћи, оболело је 175 особа, од тога је 35 умрло. Свака од појединачних прича је, на свој начин, тужна и трагична, али бих са вама поделила последње тренутке медицинске сестре Душице Спасић, која је умрла негујући оболелог од великих богиња, у својој 23 години.
Душица је добила најтежи, хеморагијски облик вариоле, који се испољава крварењима у очима, унутрашњим органима, кожи и поткожном ткиву, а праћено је неподношљивим боловима и повраћањем. Са интензивне неге Прве хируршке клинике у Београду, где се разболела, пребачена је на Клинику за инфективне болести, на којој је умрла 23. марта 1972. године. Следеће ноћи њено тело је, у тајности, сахрањено у лименом сандуку, у необележен гроб, на гробљу у Реснику. Скоро у исто време, њене родитеље су одвели у карантин, а тек након две недеље, када су пуштени, саопштено им је за смрт ћерке. Поред Душице Спасић, током епидемије умрла је још једна медицинска сестра у Чачку Милка Ђурашић, која је такође на послу била у контакту са оболелим од вариоле. Бисте ове две храбре медицинске сестре се налазе и данас у њиховим здравственим установама, на Првој хируршкој клиници у Београду и у кругу Опште болнице у Чачку.
Вариола се сматра једном од најсмртоноснијих болести од постанка човечанства, а од 1979. године је званично ерадицирана по подацима Светске здравствене организације. Са вакцинацијом се престало 1980.
Вирус вариоле је највећи људски вирус, релативно стабилан у спољашњој средини, а у осушеном облику може опстати месецима. Вакцина која се користила састојала се од живог вируса вацциниае који је сличан вирусу вариоле. Поступак имунизације на ову опасну болест познат је и забележен стотинама година раније, а примењивао се широм света. Поступак се састојао од удисања самлевених крусти оболелих од вариоле. У медицини се званичним зачетником имунизације сматра Едвард Џенер који је изумео вакцину против великих богиња, а чија се модификација користила следећих, скоро 200 година.
Иако је вариола званично искорењена, постоји оправдан страх од употребе овог вируса као могућег смртоносног биолошког оружја, чија би употреба била катастрофална. После сумње на терористички напад бацилима антракса, пре неколико година, више земаља у свету је почело да испитује своје резерве вакцине или да заговара обнову њене производње. Постоји податак да Светска здравствена организација располаже резервама од 60 милиона доза ове вакцине. Званично само две лабораторије на свету чувају, у научне сврхе, вирус вариоле: Центар за контролу и превенцију болести у Атланти, САД и Истраживачки институт вирусологије и биотехнологије у Новосибирској области Руске федерације. Надамо се да нам више никада неће затребати

Марија Кири, Ева Кири slika-93772-56cf0e7eee166-default
Када једна особа, применом својих знања, врлина и способности обогати свет вишеструким открићима, при томе обједињујући неколико веома сложених научних система, оставља непроцењиво благо и потенцијал који превазилази границе времена у коме је настао, померајући хоризонте ка неким новим открићима и непознатим достигнућима.
Синтезом моћних запажања, неуморним истраживањима и применом сазнања и резултата из базичних наука попут математике, физике и хемије, Марија Кири је поставила темеље медицинских дисциплина, првенствено радиотерапије, мобилне радиологије и онкологије. Углавном су општепозната њена открића радиоактивних елемената полонијума и радијума, оснивање Института за радиоактивност у Паризу и њен рад на едукацији младих научника на Сорбони, али је мање познато њено људско и професионално, храбро и несебично ангажовање током Првог светског рата у формирању првих тимова за рендген дијагностику са циљем спасавања живота рањених војника, детектовањем шрапнела и метака у телу, као и дијагностиковањем врста и обима прелома костију током ратних дешавања.
Трауматична и болна сећања из детињства на прерану смрт рођене сестре, која је умрла од тифуса, а убрзо након тога је уследила и смрт мајке због туберкулозе, нису омела пут којим ће кренути једна сасвим посебна жена – Марија Склодовска Кири.
Била је најмлађе дете угледне професорске породице, скромних материјалних примања, али богате радозналим, покретачким духом у којој се много више од материјалног ценило духовно и морално богатство. Стога и не чуди што је Марија завршила гимназију добивши признање и медаљу као најбољи ђак у својој генерацији. У Пољској, која је тада била под Руским патронатом, није био дозвољен упис на универзитет женама, а породица није могла финансијски да подржи своју децу како би школовање наставили у иностранству. Због тога се Марија договорила са својом сестром Бронисавом да ће једно време радити као гувернанта и учитељица како би сестри омогућила да студира медицину у Паризу, а када Бронислава дипломира, она ће школовати Марију. Осам година након завршетка гимназије долази коначно у Париз, где, на Сорбони, са лакоћом, као најбоља у својој класи, дипломира физику и хемију, а две године касније и математику. Током студија је, да би се издржавала, преко дана одлазила на предавања и лабораторијске вежбе, а ноћу је радила, тако да не чуди податак како се повремено дешавало да колабира од константне исцрпљености. Није се ни тада дала поколебати и зауставити. Ишла је даље, следећи своја уверења “да смо сви обдарени за нешто и да то нешто мора бити достигнуто”. У време када се удала за Пјера Кирија започела је рад у лабораторији Хенрија Бекерела. Бекерел јој је предложио истраживање руде уранијума, за коју је примећено да емитује више X зрака од чистог уранијума. Кренувши од ових сазнања, брачни пар Кири је започео своја истраживања о радиоактивности. Претпоставили су да се одређени хемијски елемент налази у солима уранијума којег нису имали довољно. Упорни у намери да наставе са својим радом, обратили су се за помоћ аустроугарској влади тражећи да им, у научно-истраживачке сврхе, влада поклони отпад из највећег рудника уранијумове руде у Европи, рудника Јахимов. Како је рудник располагао великом количином овог отпада, аустроугарско Министарство пољопривреде им је поклонило неколико десетина тона отпадне руде, из које је касније изоловано 24 грама новог хемијског елемента – радијума, 1898.године. Такође су из ове руде претходно изоловали 400 пута радиоактивнији елемент од уранијума, кога су назвали полонијум, у част Маријине домовине, а затим још један радиоактивни елемент, торијум. Брачни пар Кири је неуморно, у врло оскудним условима, наставио своја истраживања све до почетка Првог светског рата, када је Марија својим хуманитарним ангажовањем у Савезу француских жена, од њихових имућних породица добила донацију од 20 аутомобила, које је опремила мобилним рендген апаратима, назвавши их “радиолошка кола”. Сама је, 1914.године, конструисала апарат који ради уз помоћ динама и који се може транспортовати моторним возилом. Опремила је тих двадесет покретних радиолошких лабораторија и обучила 150 људи који ће њима, а једно од тих радиолошких кола је оставила себи, како би обучила што више медицинског особља које одлази у зону ратних дејстава да збрињава рањенике. Захваљујући овој њеној генијалној замисли помоћ је пружена десетини хиљада рањеника, чиме су шансе за њихово лечење и преживљавање биле вишеструко повећане. Сем ове задивљујуће чињенице, тим поступком је увела у медицину, до тада непознату, мобилну радиолошку дијагностику, која се примењује и данас широм света, наравно са изменама које одговарају свеукупном напретку науке. Средином прошлог века мобилна радиолошка дијагностика имала је значајну примену током флуорографисања становништва у циљу откривања туберкулозе, а касније је напредовала опремањем читавих теретних возила апаратима попут скенера, магнетне резонанце или мамографа. Војска некадашњег СССР-а имала је камионе са уграђеним радиолошким апаратима чији су се делови производили у Југославији, у тадашњој Електронској индустрији Ниш. Марија Кири је била прва жена која је постал члан Медицинске академије Француске, прва жена која је у француској стекла звање доктора наука, прва жена професор на Сорбони, прва жена добитница Нобелове награде и прва, а уједно и једина особа у историји, која је ову награду добила два пута и то за две научне области (физику и хемију). Колико је била изузетна говори и чињеница да се и као родитељ борила да, поред импресивног научног рада, ни у једном моменту не запостави своју децу, да им пружи подршку, љубав, да им пренесе жељу за знањем и изведе их на блистави пут успеха. Ирена, једна од њене две кћери, кренула је родитељским стопама и заједно са својим супругом Фредериком Жолио наставила да се бави изучавањем радиоактивности хемијских елемената. Њих двоје су открили “вештачку радиоактивност”, односно чињеницу да, када се елементи алуминијум, магнезијум и бор бомбардују алфа честицама, они постају радиоактивни. Ово откриће је и њима 1935.године донело Нобелову награду за хемију. Млађа ћерка Ева, дипломата и драмски писац, која је написала и објавила фантастичну биографију своје мајке, као дирецтор Дечијег фонда Уједињених нација, добила је 1965.године Нобелову награду за мир, што породици Кири-Жолио доноси укупно, невероватних, шест највреднијих и навећих светских признања! Са Иреном Жолио-Кири, на вештачкој радиоактивности је радио и чувени српски научник Павле Савић, оснивач и први директор Института Винча. Они су вршили испитивања бомбардовања атома уранијума спорим неутронима што је довело до прага открића нуклеарне фузије. И Фредерик и Ирена су били изричити противници употребе нуклеарне енергије у војне сврхе. Нажалост, рад са радиоактивним супстанцама, однео је и животе Марије Кири, њене ћерке Ирене и њеног зета. Сви су умрли од последица превеликих доза зрачења, о чијим погубним последицама тада нису могли знати, а и да су знали, велико је питање колико би то утицало на њихов рад.
Марија Кири је умрла 4.јуна 1934.године, а сахрањена је у париском маузолеју, поред свог супруга који је погинуо у несрећи 1906.године. Њен ковчег је обложен слојем олова дебљине три центиметра, а личне ствари Марије и Пјера Кири, као и њихове белешке, чувају се у Националној библиотеци у Паризу, заштићене у специјалним кутијама, а процењује се да ће бити радиоактивне још најмање 2000 година.

А планине о дјекнуше, Хосеини Халед преузимање

Прича о медицини и родитељству, овога пута у корелацији са књижевношћу, започиње интерпретацијом предивне авганистанске бајке из романа “А планине одјекнуше” Хосеини Халеда.
“ Некада давно у једној далекој земљи на крају света, отац и мајка су имали петоро деце. Гајили су их у свом сиромашном дому, хранећи их најпре љубављу, затим бригом, пажњом и добротом. Деца су расла срећна и вољена, а свима је највише прирастао срцу најмлађи син, који је обасјавао радошћу свакога око себе. Још док је био сасвим мали почео је да устаје у сну, што је родитеље уплашило и навело их је да стално буду на опрезу, како се у току ноћи малиша не би изгубио или одлутао далеко од куће. Досетили су се да му око врата вежу мало звоно које би их пробудило ако би се њихов мали син упутио негде, у сну.
Временом је дете толико заволело своје звонце, да га више никада није скидало. Како је био по природи весео, разигран и немиран, звук звонцета га је увек пратио и оџвањао у ушима његових родитеља.
Као и у свим бајкама, једнога дана је у њихово село стигло је најстрашније од свих створења, див који је сваке године односио по једно дете. Нико никада није сазнао шта се са отетом децом догађало и никада се ниједно отето дете није вратило. Овога пута, див је изабрао дечака са звонцетом…
Године и године су прошле, али отац није заборављао свог вољеног сина. Када су све реке пресушиле, завладала глад и када се у њему накупило толико бола и јада да му сем сопствених суза ништа друго није преостало, кренуо је да тражи сина. После много времена, раскрварених стопала, изнемогао од потраге и ходања, пронашао је и омраженог дива и рођеног сина. Дете је порасло, имало је све што се пожелети може, сви путеви пред њим су били отворени, био је здрав, срећан, образован и успешан. Див је поставио несрећном оцу услов: да поведе сина са собом, у своје сиромашно и опустошено село коме је претила смрт од немаштине и глади или да га остави код дива и да се више никада не врати по њега. Никада нико није морао да донесе тежу одлуку, мислио је несрећни отац, проклињући дива који га је довео пред такав избор. На крају је одлучио да се сам врати у своје село а див му је дао бочицу са неким напитком. Мислећи да је у бочици отров, човек га је попио, али та чудна течност је избрисала сећање на све што се са отетим дететом догодило. Заборавио је све, и да је икада имао сина и све што се са њим догодило.
Вратио се у своје село, доживео дубоку старост, дочекао унучиће и богатство. Једино, током неких ноћи, без икаквог посебног разлога, није никако могао да заспи. Тада би узимао свој штап, излазио из куће, тихо да никога не пробуди, одлазио до краја своје њиве, седао на велики камен и дуго гледао у звезде и облаке што плове крај месеца. Размишљао је о свом дугачком животу и захваљивао богу на обиљу и радости које су му дариване.Хтети више, прижељкивати више, знао је, било би себично. Радосно би уздахнуо и слушао би ветар како дува са планина и цвркут ноћних птица. Али, с времена на време, помислио би да кроз њих чује још нешто. Увек исто, продорни звук звонцета. Није схватао зашто то чује сам у тами, када све овце и козе спавају, баш као што није схватао зашто би га талас нечега, нечега налик на сам крај тужног сна, увек запљуснуо кад чује то звонце, сваки пут га зачудивши као неочекиван налет ветра…” 

Дете се не може никада ишчупати из срца, као ни праисконска жеља за потомством. Неки су људи благословени децом, а неки приморани на трновит и дуготрајан пут како би до њих дошли. Један од тих путева назива се “ин витро фертилизација” или, познатије, вантелесна оплодња. Пионир ове, по некима контроверзне методе, Роберт Едвардс, добитник Нобелове награде за медицину и физиологију, уложио је године напорног рада, истраживања и експеримената, како би 1978. године дочекао да на свет, захваљујући њему, дође прва “беба из епрувете” Лујза Браун. Несебичну, моралну , стручну и професионалну помоћ му је пружала његова супруга Рут Едвардс, научник и генетичар. Интересантна је чињеница да је Рут Едвардс унука још једног нобеловца, чувеног физчара Ернеста Радефорда који је признање добио истражујући радиоактивне супстанце.
Више од двадесет година Едвардсовог истраживачког рада је претходило овом успеху, а значајан помак се догодио када је у свој тим укључио гинеколога Патрика Стептоуа, са којим је основао заједничку клинику за едукацију, експериментални, истраживачки рад и његову практичну примену. Током бављења репродуктивном медицином, ова двојица научника су наилазила на отпор, како научних кругова тако и других друштвених организација и група, укључујући и одбијање Савета за медицинска истраживања да финансира њихов рад. Не смемо заборавити да је оно што данас у медицини представља рутину, средином прошлог века још увек била табу тема.
Без намере да улазим у биоетичке, религијске, културолошке, социјалне или правне контроверзе ове теме, које свакако постоје, ограничићу се на медицинске чињенице и информације.
Данас постоје различите методе потпомогнуте оплодње под којима подразумевамо све медицински контролисане поступке који омогућавају паровима, леченим од стреилитета, да добију потомство. Од свих метода је најпознатија ИВФ метода (ин витро фертилизација) уз помоћ које је до сада на свет дошло преко четири милиона деце. Приликом ове процедуре се из тела жене узимају јајне ћелије које бивају оплођене ван њеног тела, на специјалним подлогама сродним природној средини, у лабораторијски контролисаним условима. Трансфер оплођених ћелија се врши након 48 до 72 сата, изузетно, након пет дана. Када се трансферирана ћелија усади у претходно, хормонски припремљену слузокожу материце, започиње трудноћа, која се до краја развија као и она настала спонтаним, природним путем.
Новија метода вантелесне оплодње, која је уједно и најуспешнија, али има нешто другачије индикације, јесте ИЦСИ, односно, интрацитоплазматска ињекција сперматозоида, где се само један сперматозоид убризгава директно у јајну ћелију.

Последње деценије XX века, развијена је и метода преимплантацијске дијагностике и анализе ембриона, пре његовог трансфера у материцу и развоја трудноће. Њоме се могу, још на нивоу бластомере, утврдити генетски проузроковане болести као Даунов синдром, болести крвне лозе, цистичка фиброза и друге.
Асистирана репродуктивна технологија је, без сумње, огромном броју парова одшкринула врата наде и испунила сан о остварењу родитељства, али је истовремено отворила и друга питања о границама биомедицинских достигнућа, биоетици и евентуалним злоупотребама истих. У овом смислу се постављају питања о оправданости асистиране репродукције у истополним браковима, питање сурогат материнства, поступак и чување преосталих ембриона, нихово замрзавање и каснија употреба у експерименталне и друге сврхе итд. Заблуде и страхове који из тога проистичу требало би бар редуковати квалитетним и јасним едукативним програмима и прецизним законским регулативама, које још увек нису заживеле, и које из разумљивих разлога нису идентичне у свакој држави. Уосталом, свако нека по својој савести, знању и компетенцијама донесе сопствени суд.

15FB6624-DF98-4790-96A5-374DF310AA80